Urban Fashion Studio Majski Cvet

Urban Fashion Studio Majski Cvet e frizernica koja nudi najdobri uslugi za vasata kosa! Potstrizuvanje, satiranja....nadgradbi na kosi...se sto posakuva eden tinedjer i tinedjerka za svojata kosa ! Najdobar izbor za polumaturantite e ovaa frizernica! Cenite se povolni i odgovaraat za site! Se naodja na gratskiot pazar na kat vo Tetovo!
URBAN FASHION STUDIO MAJSKI CVET!!!

Monday, April 30, 2007

Хокинг во бестежинска состојба


"Вселено, чекај ме, доаѓам" изјави славниот научник, кој е парализиран и врзан за количка, по летот со вселенскиот шатл кој на патниците им овозможува да почувствуваат нулта гравитација КЕЈП КАНАВЕРАЛ- Британскиот физичар Стивен Хокинг завчера беше во лет со авион што на познатиот научник, кој е врзан за инвалидска количка, му овозможи да ја почувствува бестежинската состојба. Хокинг (65), придружен од своите негуватели и уште неколку трагачи по возбуда полетаа од пистата за вселенски шатли во вселенскиот центар "Кенеди" во посебно модифицираниот авион што лета со нагли качувања и спуштања и на патниците им овозможува да почувствуваат нулта гравитација.
Тие се вратија во вселенскиот центар во Флорида два часа подоцна по осум спуштања во кои имало четири минути бестежинска состојба.
"Беше неверојатно", изјави Хокинг. "Вселено, чекај ме, доаѓам" изјави тој со надеж дека ова искуство ќе го подготви за вистински суборбитален вселенски лет.
Хокинг уште пред летот изјави дека доживувањето на бестежинска состојба, дури и за неколку секунди, ќе биде слатко олеснување од врзаноста во животот што се должи на неизлечивата нервомускуларна болест.
"Врзан сум за инвалидска количка речиси четири децении и можноста да лебдам слободно на нулта гравитација ќе биде прекрасно", изјави тој пред летот.
Познатиот козмолог и автор на бестселерот "Кратка историја на времето" кој ги постави теориите што ги објаснуваат црните дуки и другите небесни феномени, ја загуби способноста да зборува откако му беше направена трахеотомија по напад на пневмонија во 1985 година.

Saturday, April 28, 2007

Alexander The Great




Alexander ascended to the Macedonian throne when his father died. Once in power, he disposed quickly of all conspirators and domestic enemies by ordering their execution. Then he descended on Thessaly, where partisans of independence had gained ascendancy, and restored Macedonian rule. Before the end of the summer of 336 BC he had reestablished his position in Greece and was elected by a congress of states at Corinth.

But, Greek cities, like Athens and Thebes, which had pledged allegiance to Philip, were unsure if they wished to do the same for a twenty-year-old boy. Moreover, theHellenes considered Macedonian domination in the Greek states as an alien rule, imported from outside by the members of other tribes, the, as Plutarch says, allophyloi (Plutarchus, Vita Arati, 16). Likewise, northern barbarians that Philip had subdued were threatening to break away from Macedonia and wreak havoc in the north. Alexander's advisors suggested that he let Athens and Thebes go and to be gentle with the barbarians to prevent a revolt. However, in 335 BC, Alexander campaigned toward the Danube, to secure Macedonia's northern frontier. He carried out a successful campaign against the defecting Thracians, penetrating to the Danube River. Alexander marched quickly north and drove the rebelling barbarians beyond the Danube River and out of the way. On his return he crushed in a single week the threatening Illyrians.

On rumors of his death, a revolt broke out in Greece with the support of leading Athenians. Alexander marched south covering 240 miles in two weeks. Arrian related the story of how Alexander dealt with Thebes and Athens. There were rumors in these cities that Alexander had been killed, and that the time was right for them to separate themselves from Macedonia. Instead, in the fall of 335 BC, Alexander marched up to the gates of Thebes, and let them know that it was not too late for them to change their minds. The Thebans responded with a small contingent of soldiers, which Alexander repelled with archers and light infantrymen. The next day, Alexander's general, Perdiccas, attacked the gates. Perdiccas broke through and into the city, and Alexander moved the rest of his force in behind to prevent the Thebans from cutting Perdiccas off from the rest. The Macedonians then stormed the city, killing almost everyone in sight, women and children included. They plundered, sacked, burned and razed Thebes, as an example to the rest of Greece. Only the temples and the house of the poet Pindar were spared from distraction. Athens then quickly rethought its decision to abandon Alexander. Greece remained under Macedonian control.
Alexander's Empire at its height

Alexander began his war against Persia in the spring of 334 BC by crossing the Hellespont (modern Dardanelles) with an army of 35,000 Macedonians and 7,600 Greeks. He threw his spear from his ship to the coast and it stuck in the ground. He stepped onto the shore, pulled his weapon from the soil, and declared that the whole of Asia would be won by the spear. His chief officers, all Macedonians, included Antigonus, Ptolemy, and Seleucus.

The Macedonian army soon encountered the Persian army under King Darius III at the crossing of the river Granicus, near the ancient city of Troy. Alexander attacked an army of Persians and Greek hoplites (a heavily armed foot soldiers of ancient Greece) who distinguished themselves on the side of the Persians against the Macedonians. Alexander's forces defeated the enemy (totaling 40,000 men) and, according to tradition, lost only 110 men.

Then he turned northward to Gordion, home of the famous Gordian Knot. The legend behind the ancient knot was that the man who could untie it was destined to rule the entire world. Alexander simply slashed the knot with his sword and unraveled it.

Detail from the Alexander mosaic
From the House of the Faun, Pompeii, c. 80 B.C.
National Archaeologic Museum, Naples, Italy

Continuing to advance southward, in November of 333 BC, Alexander met Darius in battle for the second time at a mountain pass at Issus, in northeastern Syria. The size of Darius's army is unknown but although the Persian army greatly outnumbered the Macedonians, the narrow field of battle allowed Alexander to defeat the Persians. The Battle of Issus ended in a great victory for Alexander. Cut off from his base, Darius fled northward, abandoning his mother, wife, and children to Alexander, who treated them with the respect due to royalty.

In the next year, he marched down the Phoenician coast and received the surrenders of all of the major cities there except for Tyre. A seven-month siege of the city followed, and the Tyrians eventually surrendered to Alexander. Then he continued south into Egypt after he had secured the entire Aegean coast.

ALEXANDER IN EGYPT


Alexander entered Egypt in 331 BC. When he arrived, he was welcomed, and he ordered a city to be designed and founded in his name at the mouth of the river Nile. Alexandria would become one of the major cultural centers in the Mediterranean world in the following centuries.

In the spring of 331 Alexander made a pilgrimage to the great temple and oracle of Amon-Ra, Egyptian god of the sun, whom the Greeks identified with Zeus. The earlier Egyptian pharaohs were believed to be sons of Amon-Ra and Alexander, the new ruler of Egypt, wanted the god to acknowledge him as his son. The pilgrimage apparently was successful, and it may have confirmed in him a belief in his own divine origin.

While in Egypt, Alexander spontaneously decided to make the dangerous trip across the desert to visit the oracle at the temple of Zeus Ammon. On the way, he was blessed with abundant rain, and he was guided across the desert by ravens. At the temple, Alexander spoke to the oracle about matters that are unclear to most historians. Many sources, however, speculated that the priest told Alexander that he was the son of Zeus Ammon and that he was destined to rule the world.

He was then made pharaoh voluntarily by the Egyptians, who despised living under Persian rule. He exchanged letters with Darius while he was in Egypt, and the Persian offered a truce with Alexander with a gift of several western provinces of the Persian Empire, but Alexander refused to make peace unless he could have the whole empire. In the middle of 331 BC Alexander marched back to Persia to find Darius.

THE END OF THE PERSIAN EMPIRE

Alexander reorganized his forces at Tyre and started for Babylon with an army of 40,000 infantry and 7000 cavalry. He conquered the lands between the rivers Tigris and Euphrates and found the Persian army which, according to the exaggerated accounts of antiquity, was said to number a million men at the plains of Gaugamela (near modern Irbil, Iraq). The Macedonians spotted the lights from Persian campfires one night, and they encouraged Alexander to lead his attack under cover of darkness. He refused to take advantage of their situation because he wanted to defeat Darius in an equally matched battle so that the Persian king would never again dare to raise an army against the Macedonians. The two armies met on the battlefield the next morning on October 1, 331 BC, and the Macedonian forces swept through the Persian army and slaughtered them. Darius fled as he had done at Issus to the mountain residence of Ecbatana, while Alexander occupied Babylon, the imperial capital Susa, and Persepolis. Henceforth, Alexander was proclaimed king of Persia, and to win the support of the Persian aristocracy he appointed mainly Persians as provincial governors. After four months, the Macedonians burned the royal palace to the ground thus completing the end of the ancient Persian Empire.

Yet a major uprising in Greece had Alexander so deeply worried, that after hearing that the rebellion had failed, he proclaimed the end of the Hellenic Crusade and discharged the all Greek forces.

Alexander continued his pursuit of Darius for hundreds of miles from Persepolis. When he finally caught up to him, he found the Persian king dead in his coach, assassinated by his own men. Alexander had the assassin executed and gave Darius a royal funeral.


MACEDONIAN NOBLES RESISTANCE AND THE MACEDONIAN LANGUAGE

During the reign of Alexander the Great, the Macedonians spoke their own native language, as the native language language of Alexander the Great was not understood by the ancient Greeks (Quintus Curtius Rufus, VI, 9, 37 ). Similarly, Plutarch points out that Alexander spoke to his fellow countrymen in Macedonian: "he [Alexander] called out aloud to his guards in the Macedonian language, which was a certain sign of some great disturbance in him" (Plutarch, Alexander, 51). Still, Alexander spoke also Greek, loved Homer, and respected his tutor Aristotle. At the same time though, there is much evidence that generally he was not fond of the Greeks of his day. The chronicler Curtius, describing the atmosphere before a battle, gave a notion of the different attitudes of the great commander, who psychognostically applied the principle of identity to every ethnic group in his army. In respect to the various motives for taking part in that war, Curtius wrote:

"Riding to the front line he [Alexander the Great] named the soldiers and they responded from spot to spot where they were lined up. The Macedonians, who had won so many battles in Europe and set off to invade Asia ... got encouragement from him - he reminded them of their permanent values. They were the world's liberators and one day they would pass the frontiers set by Hercules and Patter Liber. They would subdue all races on Earth. Bactrius and India would become Macedonian provinces. Getting closer to the Greeks, he reminded them that those were the people who provoked war with Greece, ... those were the people that burned their temples and cities ... As the Illirians and Trakians lived mainly from plunder, he told them to look at the enemy line glittering in gold ..."

Q. C. Rufus, Alexander III, 10, 4-10

After all, he thoroughly destroyed Thebes. Therefore, his empire is correctly called Macedonian, not Greek, for he won it with an army of 35,000 Macedonians and only 7,600 Greeks.

Alexander's increasingly Oriental behavior led to trouble with Macedonian nobles and some Greeks. In 330 BC a series of allegations was brought against some of Alexander's officers concerning a plot to murder him. Alexander tortured and executed his friend, Philotas (commander of the cavalry) the accused leader of the conspiracy, and several other high-ranking officials in order to eliminate the possibility of an attempt on his life. The question of the use of the ancient Macedonian language was raised by Alexander himself during the trial of Philotas. Alexander has said to Philotas:

"'The Macedonians are about to pass judgment upon you; I wish to know whether you will use their native tongue in addressing them.' Philotas replied: 'Besides the Macedonians there are many present who, I think, will more easily understand what I shall say if I use the same language which you have employed.' Than said the king: 'Do you not see how Philotas loathes even the language of his fatherland? For he alone disdains to learn it. But let him by all means speak in whatever way he desires, provided that you remember that he holds out customs in as much abhorrence as our language.'"

Quintus Curtius Rufus, Alexander, VI. ix. 34-36

The trial of Philotas took place in Asia before a multiethnic public, which has accepted Greek as their common language. Alexander spoke Macedonian with his conationals, but used Greek in addressing West Asians. Like Illirian and Tracian, ancient Macedonian was not recorded in writing. However, on the bases of about a hundred glosses, Macedonian words noted and explained by Greek writers, some place names from Macedonia, and a few names of individuals, most scholars believe that ancient Macedonian was a separate Indo-European language. Evidence from phonology indicates that the ancient Macedonian language was distinct from ancient Greek and closer to the Tracian and Illirian languages.

Another old-fashioned noble, Cleitus, was killed by Alexander himself in a drunken brawl. Heavy drinking was a cherished tradition at the Macedonian court when Alexander ran him through with a spear. Although he mourned his friend excessively and nearly committed suicide when he realized what he had done, all of Alexander's associates thereafter feared his paranoia and dangerous temper. Alexander next demanded that Europeans follow the Oriental etiquette of prostrating themselves before the king - which he knew was regarded as an act of worship by Greeks. But resistance by Macedonian officers and by the Greek Callisthenes (a nephew of Aristotle who had joined the expedition as the official historian of the crusade) defeated the attempt. The Greek Callisthenes was soon executed on a charge of conspiracy.

As the Macedonians marched into Parthia, the tone of the journey changed. Alexander had adopted the Persian style of dress, rather than his traditional Macedonian clothing, and his troops were unhappy with him. After all, up until that point, the Macedonian soldiers respected him immensly, as they saw him as a partner working for the common good of all Macedonians, the nobles and the masses. He was well known for calling on his fellow countrymen to join him in battle by their own will:

"However he told them he would keep none of them with him against their will, they might go if they pleased; he should merely enter his protest, that when on his way to make the Macedonians the masters of the world, he was left alone with a few friends and volunteers. This is almost word for word as he wrote in a letter to Antipater, where he adds, that when he had thus spoken to them, they all cried out, they would go along with him whithersoever it was his pleasure to lead them."

ALEXANDER IN INDIA

In the spring of 327 BC, Alexander and his army marched into India invading Punjab as far as the river Hyphasis (modern Beas). At this point the Macedonians rebelled and refused to go farther.

In the spring of 327 BC, Alexander and his army marched into India invading Punjab as far as the river Hyphasis (modern Beas). At this point the Macedonians rebelled and refused to go farther.

The greatest of Alexander's battles in India was against Porus, one of the most powerful Indian leaders, at the river Hydaspes. On July 326 BC, Alexander's army crossed the heavily defended river in dramatic fashion during a violent thunderstorm to meet Porus' forces. The Indians were defeated in a fierce battle, even though they fought with elephants, which the Macedonians had never before seen. Alexander captured Porus and, like the other local rulers he had defeated, allowed him to continue to govern his territory. Alexander even subdued an independent province and granted it to Porus as a gift.

In this battle Alexander's horse, Bucephalus, was wounded and died. Alexander had ridden Bucephalus into every one of his battles in Greece and Asia, so when it died, he was grief-stricken and founded a city in his horse's name.

Alexander's next goal was to reach the to travel south down the rivers Hydaspes and Indus so that they might reach the Ocean on the southern edge of the world. The army rode down the rivers on the rivers on rafts and stopped to attack and subdue villages along the way. During this trip, Alexander sought out the Indian philosophers, the Brahmins, who were famous for their wisdom, and debated them on philosophical issues. He became legendary for centuries in India for being both a wise philosopher and a fearless conqueror.

One of the villages in which the army stopped belonged to the Malli, who were said to be one of the most warlike of the Indian tribes. Alexander was wounded several times in this attack, most seriously when an arrow pierced his breastplate and his ribcage. The Macedonian officers rescued him in a narrow escape from the village. Alexander and his army reached the mouth of the Indus in July 325 BC and turned westward for home.

ALEXANDER'S MARIAGE

In the spring of 324, Alexander held a great victory celebration at Susa. He and 80 close associates married Iranian noblewomen. In addition, he legitimized previous so-called marriages between soldiers and native women and gave them rich wedding gifts, no doubt to encourage such unions. When he discharged the disabled Macedonian veterans a little later, after defeating a mutiny by the estranged and exasperated Macedonian army, they had to leave their wives and children with him. Because national prejudices had prevented the unification of his empire, his aim was apparently to prepare a long-term solution (he was only 32) by breeding a new body of high nobles of mixed blood and also creating the core of a royal army attached only to himself. After his death, nearly all the noble Susa marriages were dissolved. He established training programs to teach Persians about Greek and Macedonian culture, and he married Roxane, a Persian.

ALEXANDER'S DEATH

We will probably never know the truth, of Alexander's mysterious death, even though new theories are still coming out. Alexander the Great, the Macedonian king and the great conqueror, died at the age of 33, on June 10, 323 BC. Three days earlier, on the 7th of June, 323 BC, the Macedonians were allowed to file past their leader for the last time before he finally succumbed to the illness. Alexander died without designating a successor. His death opened the anarchic age of the Diadochi and the Macedonian Empire will eventually cease to exist.

Friday, April 27, 2007

Криптон


Кураторот за минерали Мајк Ромзи го покажува новиот минерал што ќе биде наречен џадарит во Природноисторискиот музеј во Лондон. Минералот што геолозите го најдоа во Србија го има речиси истиот хемиски состав како фиктивниот криптонит од вселената со кој непријателот на Супермен, Лекс Лутор, му ја одземаше силата на суперхеројот.

Откриен гробот на Мона Лиза


Жената позади најпознатата слика на Леонардо да Винчи можеби е закопана во срцето на Фиренца: „Мистеријата со идентитетот на Мона Лиза е завршена. Моите истражувања покажуваат дека таа навистина постоела.“ - вели историчарот Џозепе Паланти.

Авторот на две книга за Мона Лиза, Паланти, ја идентификувал како Лиза Џерардини, сопруга на еден од најбогатите трговци со свила во Фиренца - Франческо дел Ѓакондо.

„La Gioconda“ ги интересираше вљубениците во уметноста да дознаат нешто повеќе за оваа слика уште од нејзиното креирање во 1506 година. Според многу теории, најверојатно богатиот трговец му платил на Леонардо да ја наслика втората бременост на неговата жена, кога таа имала 24 години.

Новооткриените документи покажуваат дека таткото на Леонардо, сер Пиеро да Винчи и семејството на Лиза биле комшии и живееле неколку метри еден од друг.

Според истражувањата на Паланти, Лиза се омажила за Франческо во 1495, кога имала 16 години. Двојката имала 5 деца: Пиеро, Андреа, Џакондо, Камила и Мариета.

Според „книгата на мртвите“ која Паланти ја пронашол во црковните архиви, Лиза умрела на 15 Јули 1542 на 63 годишна возраст, 4 години по смртта на својот сопруг.

Паланти се надева дека со модерната технологија ќе може да го реконструира нејзиното лице и да види дали тоа се совпаѓа со портретот на Леонардо.

Пронајден гробот на Исус


Управата за антиквитети на Израел објави фотографија на саркофаг што бил најден при ископувања во пештера во Ерусалим во 1980.

Во новиот ТВ документарец на оскаровецот Џејмс Камерон синоќа се емитуваше на каналот "Дискавери" е изнесена претпоставката дека при ископувања во Израел пред 27 години биле најдени неколку саркофази во гробница-пештера стара две илјади години и дека во нив се останките на Исус и неговото семејство. Според филмот, на шесте најдени древни ковчези во кои се чувале коски, откриени при ископувањата во Ерусалим, ги има имињата на Исус, Марија и Јосиф. Претпоставката е дека тоа се останките на Светото семејство.


Израелскиот археолог Амос Клонер, под чие водство се воделе ископувањата во гробницата, ги отфрла овие претпоставки.

Jagne so sest noze


Јагнето на сликата кое беше родено со шест екстремитети е само неколку дена старо. Ветеринарите изјавија дека ако преживее, реално би било два од нив да бидат отстранети.













28.03.2007

Човек без нозе истрча 100 метри под 11 секунди


Времињата на тркачот со хендикеп Оскар Писториус се доближуваат до најдобрите светски, а се над моментните македонски времиња и некои наши рекорди.

Јужноафриканскиот спринтер Оскар Писториус стана прв човек без две нозе кој истрчал 100 метри за помалку од 11 секунди, со помош на протези. Писториус (20), кому двете нозе му се ампутирани, ја истрча патеката од 100 метри за 10,91 секунди, на првенството за инвалиди на Јужна Африка. Тој го собори рекордот на Американецот Марлон Ширли од 2002 година (11,08).

Светскиот атлетски рекорд на 100 метри изнесува 9,77 секунди, а е во сопственост на Јамајканецот Асафа Пауел и на Американецот Џастин Гатлин.

Националниот рекорд на Македонија на 100 метри е на Христо Христов, кој времето од 10,65 секунди го истрча во 2002 година во Скопје. Христов е Бугарин со македонски пасош, кој трчаше за АК 7 Мај од Скопје. Претходно, националниот рекорд беше на Мартин Крајчевски (10,79 од 2000 година). На последното Балканско првенство во БиХ во 2006 година, нашиот репрезентативец Филип Митревски истрча 100 метри за 11,81 секунди.

На 200 метри, Писториус исто така постигна светски рекорд во својата категорија, а патеката ја истрча за 21,60 секунда, со што го подобри сопствениот светски рекорд од лани (21,66). Светски рекорд во таа дисциплина е 19,32 секунди, а го истрча Мајкл Џонсон (САД) во 1996 година. Македонскиот рекорд на 200 метри е од 1983 година, а му припаѓа на Исмаил Мачев (21,80). На БП во БиХ, во минатиот септември, нашиот претставник Далибор Спасовски истрча 200 метри за 22,57 секунди.

Првата сина роза на светот




Австралиските и јапонските истражувачи деновиве ја демонстрираа употребата на RNAi технологијата за заменување на гените кај растенијата, создавајќи ја првата сина роза на светот.

Одгледувачите се обидувале направат сини рози со години, но немале успех со пигменот се до неодамна. Розите се многу стар градинарски субјект - фаворит повеќе од 5.000 години кај луѓето. Сината боја во овој случај е позајмен ген од ирис со кој се комплетирала реакцијата на синтеза.

Просечниот живот трае 687.660 часа


Од моментот на раѓањето во просек живееме 2.475.576.000 секунди или 687.660 часа, а во текот на тој период водиме љубов околу 4.239 пати. До овие податоци дошол еден продуцент што ја истражувал оваа област за потребите на емисијата што ја снимал, „Живот во бројки“.

Во текот на животот ќе испиеме околу 17.908 литри пиво, ќе изедеме 4,5 крави, а ќе изговориме 123.205.750 зборови.

Продуцентот на емисијата „Хјуман футпринт“, Ник Ватс, вели дека до идејата дошол додека пиел пиво и размислувал дали би можел да наполни еден базен со пивото што го испил во животот.

Истражувањето покажало дека во животот трошиме 4.239 ролни тоалетни хартии, пиеме 74.802 шолји кафе и исплакуваме 60 литри солзи.

Супермен е горе, погледнете кон небото!


Митот и легендите отсегогаш биле составен дел од нашето живеење. Co нив и со нивниот волшебен свет првично се запознаваме преку бајките. Тоа е свет во кој можат да се случат и неверојатни нешта, да се лета, да се победи злото. Многу често, иако сосема обичен и "мал", без какви било таинствени и необични "нишани", човекот победува разни непријатели и мистични сили, како херој кој во себе ја поседува сета мудрост и умеење на човештвото. Оттаму потребата да веруваме дека тие моменти можеме да ги задржиме и пренесеме во реалниот свет. Обременети со чувството дека сме само обични луѓе, немоќни да му се спротивставиме на злото, создаваме супер херои, кои застануваат, во одбрана за доброто на човештвото. Кристофер Рив кој неодамна почина од инфаркт, на возраст од 52 години, беше актер кој можеше да се "пофали" дека во својот живот барем еднаш бил супер-херој, играјќи ја улогата на Супермен, односно новинарот Кент Кларк, во истоимениот филм, снимен 1979 година.

За жал, приватно и од денешен аспект, се чини за него е позначаен филмот "Прозорец од задната страна" во кој глуми лице во инвалидска количка. Зашто, по фаталниот пад од коњ во 1995 година, Рив во реалниот живот станал токму таков! Во мошне популарното шоу на Лари Кинг, направено по таа несреќа, во кое и двајцата го коментирале тој филм, Рив искрено жалел за своето размислување и однесување кон лицата во инвалидски колички во периодот кога, по сето она што го набљудувал во рехаби-итациониот центар (каде заминувал за да се подготви и поверодостојно да ја одигра улогата на лице со хендикеп) му се заблагодарувал на Бога што тој не бил дел од сето тоа!

Сепак, "Супермен" е и ќе остане запаметен како фимско остварување кое изврши огромно влијание на повеќе рамништа. Тој е модерна сага за вечниот човечки сон за совладување на сето зло што може да го снајде "обичниот" овоземен човек. За оваа сага биле снимени неколку филмски продолженија, и за неа, по забележаниот и неспорен успех и одличниот прием кај публиката, биле направени дури и обиди за нејзини филмски репродукции. И покрај тоа, како и покрај големиот број слични супер-херои од цртаните и филмуваните серии (Бетмен, Фантом, Спајдермен) кои подоцна ќе се обидат да ја достигнат славата на Супермен, сепак, актерот Кристофер Рив ќе остане во нашите сеќавања како првиот успешен оживотворен супер-херој.
Се чини дека никој и нема да успее да го надмине, поради беспрекорната актерска изведба и успехот во напорите тој лик навистина да добие сосема оригинален и никогаш повторно успешно имитиран имиџ кој будел и ќе буди толкава возбуда и одушевеност кај многу генерации.

Супермен е лик кој пленува по само првото гледање на филмот. Овој супер-херој е непомирлив и неприкосновен борец за правда, за заштита на послабиот, волшебник кој води двократен живот - во реалноста тој живее нормален живот на новинар чие име е Кент Кларк, во кого скришно е вљубена неговата колешка, Лоис Лејн.

Познавајќи ја својата натприродна моќ, Кент, алијас Супермен, секогаш наоѓа начин да "избега" од настанот и да ја искористи во хумани и правични цели.
Потребата да остане таинствен и јавноста да не ја открие неговата супер-сила, многу често му предизвикува потешкотии во моментите кога тој треба да се "трансформира", соблекувајќи ја својата елегантна работна облека, и вивнувајќи се во височините, во облаците, во својот оригинален костим, за да "долета" до местото каде некаква неправда загрозува некој невин човек. Најлут непријател и најголем ништожник, кој постојано му предизвикува непријатни сцени, е злобникот со име Лекс Лутор...
Низ ликот на Супермен, Кристофер Рив речиси маестрално - со оглед на тогашниот степен на технолошкиот развој на филмската индустрија - ја пренесуваше идејата дека и обичните луѓе можат да бидат херои, но дека тоа треба да го пронајдат најпрвин во срцето, треба да ја имаат желбата тоа и да го остварат. Тој самиот во една пригода изјавил: "Силата на Супермен не е зо неговата моќ, туку во мудроста и зрелоста таа да биде искористена во правилна насока".


Кристофер Рив бил роден на 25.09.1952 година во Њујорк. Љубовта кон актерството ја почуствувал уште во раното детство кога со неговиот помал брат, во картонски кутиии, играле пирати.
На деветгодишна возраст бил примен во професионалниот театар Принстон да игра во операта Yeoman of the Guard на Gilbert и Sullivan. Bo школските денови, Рив учествувал во разни школски активности вклучувајќи ја и улогата на претседател на Клубот за драма при училиштето Принстон.
Поради чувството дека го запоставува училиштето, се зачленил во неколку школски клубови и тимови. Играл хокеј на мраз, членувал во школскиот оркестар, дури пеел и во хор. Се ангажирал за секојдневните промени, што го засегале а биле од општествен интерес, уште во средното училиште, протестирајќи против војната во Виетнам, а подоцна, и како возрасен. околу прашања за првиот амандман на нивниот Устав, Финансирањето на уметноста...

По средното училиште, Рив настојувал да заврши високо образование, а воедно работел и како професионален актер.
Се запишал во познатото училиште за уметнички изведби во Њујорк. Од актерската анонимност бил извлечен во 1976 година кога се пријавил на аудиција за филмот "Супермен" и ја добил улогата. Забележал вкупно 17 филмски остварувања, телевизиски филмови, а учествувал и во 150 театарски претстави.
Тој бил пилот и атлет, но многу ја сакал и музиката. Велел дека кога не би бил актер, најверојатно би сакал да биде професионален музичар. Во деведесеттите, коњите станале негова страст. Особено го сакал спортот наречен "event" во кој, прецизноста во дресирањето коњи, е комбинирана со возбудливи патувања низ земјата.
Фаталниот "event" ce случил во мај 1995 година, во Вирџинија, кога коњот на Рив ненадејно застанал, исфрлајќи го од седлото, а рацете не можеле да му го ублажат падот. Рив се здобил со скршеници на двата вратни пршлена, повреда поради која било неможно да дише без помагало и бил парализиран од вратот надолу.
Лекарите врз него извршиле деликатна операција која буквално значела спојување на главата со вратните пршлени. Благодарение на нивната пожртвуваност, тој останал жив и се движел со помош на неговата електрична количка.

По шест месеци престој во болница, се вратил дома. Неговата сопруга го приспособила домот за него и за движење со помош на инвалидска количка.
Во една пригода изјавил: "Сега, како хендикепиран, секако дека мојот главен фокус е квалитетот на животот на лицата со хендикеп и помагам колку што можам научниците да напредуваат во лекувањето на овие лица, и нивниот третман пред се како личности, но и за општото добро во светот".
Набрзо станал директор на американското Здружение на лицата со парализа и заменик директор на Националната организација на хендикепирани, а во 1996 година создал своја фондација.

Фондацијата "Кристофер Рив" служела за прибирање средства наменети за истражување и за грантови за локалните агенции чиишто активности се фокусираат на подобрувањето на квалитетот на животот на лицата со хендикеп. Тој ги искористил своите контакти за да го зголеми фондот за истражувачки намени, но и за подигање на јавната свест за потребите и желбите на лицата со посебни потреби.

На 11.10.2004 година, со семејството покрај него, Рив почина. Иако неговиот живот беше прекраток, тој беше инспирација за многумина поради неговото лобирање и застапување на лицата со посебни потреби.
По неговата ненајдејна смрт, медиумите речиси секојдневно откриваат низа моменти од неговиот живот, кои помеѓу другото, говорат и дека тој сесрдно се обидувал да даде свој особен придонес во заживувањето на идеите и стремежите кои, индиректно и можеби и ненамерно, ги промовирал низ ликот на Супермен.
Во интервјуто кое скоро пред смртта го дал за телевизијата BBC, тврдел дека на парализираните би им било многу полесно да проодат ако нивната држава би застанала зад нив.

Како што Супермен ги штител слабите, немоќните и сите на кои неговата помош и сила им била најмногу потребна, од животно значење...!? Супермен ќе живее. Тој навистина се вивна - кон небото!

Како да се уништи Земјата?




Да се уништи Земјата е многу потешко отколку што повеќето од вас си замислуваат. Ве фаќа серка од акционите филмови каде што лошите момци и се закануваат на Земјата? Будали...

Земјата е "конструирана" да опстои. Стара е 4.550.000.000 години, тешка 5.973.600.000.000.000.000.000 тони и има кркано повеќе удари од астероиди отколку што вие сте имале оброци за вечера. Затоа, првиот совет до потенцијалниот г-дин Уништувач на Земјата би ми бил: "Немој ни да помислуваш дека ова ќе биде лесно"!

Доколку тотален човечки геноцид е твојата цел, тогаш читаш погрешна статија. Има многу поефикасни начини за тоа. Ова е само компарација.

Можни начини:

1. Разнесена од акција материја/антиматерија

- Потребно: 1.300.000.000.000 тони антиматерија

Антиматерија - најескплозивната експлозивна супстанција. Може да биде произведена во мали количества употребувајќи акцелератори за честички, но ќе ви биде потребно прилично долго време изразено во светлосни години, се разбира доколку сте во можност да ја произведете потребната машинерија.

- Метода: активирање на бомба направена од антиматерија, доволно голема (1.300.000.000.000 тони) за да ја разнесе Земјата на парчиња. Сите експлозиви кои што досега човештвото ги има создадено, нуклеарни или не - собрани заедно и детонирани во исто време би направиле огромен кратер и би го уништиле екосистемот, но само би ја "гребнале" површината на планетата. Да не го спомнувам проблемот со гравитацијата која ќе ве заебе. Ако сте ја разнеле Земјата, незначи дека сте ја разнеле засекогаш. Доколку не ја разнесете доволно силно, деловите ќе паднат повторно назад поради взаемното гравитационо привлекување, па Земјата би се составила повторно исто како Терминаторот од течен метал. Ќе мора да ја разнесете доволно силно за да ги надминете гравитационите сили.

Колку е тешко тоа? Доколку направите "лесни пресметки" користејќи податоци од NASA и Wikipedia и штракајќи ги формулите на Google Calculator ќе откриете дека би морале да ослободите толку многу енергија за уништувањето да биде успешно од околу 1.246.400.000.000 тони антиматерија и тоа под претпоставка од нулта загуба на топлина и радиација. кое што пак е невозможно во реалноста.

2. Земјата да биде вшмукана од џиновска црна дупка

- Потребно: џиновска црна дупка, екстремно моќни ракетни мотори и по можност доволно голема ракета колку Земјата. Најблиската црна дупка од нашата планета е на растојание од 1600 светлосни години во насока на соѕвездието "Стрелец".

- Метода: по лоцирањето на црната дупка, треба да ја пикнеш Земјата во неа. Ова е најтешкиот дел од планот. Има две опции: да ја поместиш Земјата до црната дупка или пак да ја донесеш црната дупка до Земјата.

Опции за поместување на Земјата:

а) "Дајте ми место да застанам и ќе ја помрднам Земјата", има изјавено Архимед откривајќи ги принципите на лостот. За несреќа, тоа место мора да биде непоместливо, што е невозможно. Исто така би му требало и место каде што ќе го потпре лостот кое би требало да биде бескрајно статично и лост со запрепастувачка цврстина кој е нескршлив. Хаха! Добар обид Архимед.

б) Електромагнетно влијание - мало морген! Земјата во целина е неутрална бидејќи има полнеж кој е еднаков на нула. Но, што доколку не би имала? Доколку би постоел начин да се наполни Земјата со електрично полнење, тогаш би можеле да ги користиме магнетните полиња за да ја "возиме" планетата во било кој посакан правец. Можеби би можеле да конструираме цилиндар со намотка околу неа (калем) и да ја мрдаме со помош на Лоренцовите сили.

Знам што си мислите. Невозможно.

в) да скокаме сите заедно во исто време!
Океј народе, ајде да ја видиме оваа идеја. Да претпоставиме дека сите на планетава тежат во просек по 100 килограми (што е преценувачки, 70 килограми е вистинската бројка земајќи ги во предвид децата и "крупните" Кинези), да земеме во предвид дека би скокнале 10 милијарди луѓе (а во моментов има 6.4), да претпоставиме дека сите тие би скокнале 10 метри во воздух (големо преценување), да претпоставиме дека сите би биле на исто место во моментот на скокот, и на крај да земеме дека толку прецизно скокнале во исто време (што се разбира е невозможно). Се на се тоа би била човечка тежина од една милијарда тони кои скокаат 10 метри во воздух, нели?

Е вака сега. Земјата има маса од 1021 тони. Тоа е трилион пати поголема маса од целото човештво, што би значело дека растојанието на кое што би се помрднала Земјата кога сите би скокнале би било еднакво на трилионити дел од растојанието кое што сите луѓе го скокнале, односно 10-11 метри, или со зборови да ви го доловам - околу половина од радиусот на атомот на водородот. Прилично малку а?


3. Проголтана од сонцето кога ќе навлезе во џиновската црвена фаза

- Потребно: трпение

- Метода: едноставно почекај околу 5.000.000.000 години. Низ неговиот природен процес, Сонцето ќе ги испушти сите резерви на хидрогенско гориво и ќе се рашири во црвена џиновска ѕвезда проголтувајќи ги Меркур, Венера, Земјата и Марс.

Повторно имаме проблем. Новите теории велат дека Земјата и тука би преживеала поради зголемувачкиот соларен ветер кој би настанал, комбиниран со намалувачката маса на Сонцето кој би ја "оддувал" Земјата во поладна, но побезбедна орбита.


4. Уништена од Господ

- Потребно: Господ

- Метода: далеку од тоа дека сакам да давам претпоставки дали постои или не, но доколку постои и е семоќен, прашањето е како да го убедиме да го направи ова. Доколку се намерачи да ги збрише грешниците кои се накотиле, сигурно полесно би му било да го збрише целото човештво. Планетата не би ја уништил.

Бидејќи немаме технологија потребна за да се уништи планетата, незначи дека никој во универзумот не ја поседува. Едноставно, да ги насочиме нашите најмоќни радио телескопски предаватели во различни сончеви системи и да почнеме да ги реметиме: "Еј, пички од вашиот соларен систем, никогаш не би можеле да уништите волку кул планета"!

Лудилото на генијалноста

Границата меѓу големата интелегенција и лудило е многу мала, се согласуваат научниците. Дали навистина врската меѓу нервното растројство, душевното и моралното пореметување од една и "божествената" генијалност е нераскинлива? Можеби навистина оној ден кога повеќе нема да има луди луѓе, цивилизацијата ќе пропадне - не од премногу мудрите луѓе, туку од премногу обичните.
"Нема творештво без трагичност и кога природата создава генијален ум, таа му пали факел над главата и го праќа во светот со зборовите – оди и биди несреќен", ќе запише познатиот францускиот филозоф Дидро.
Возвишената состојба на духот, восхитувањето, екстазата и лудилото се она што ги карактеризирало генијалните умови на нашата цивилизација: Достоевски, Шопенхауер, Моцарт, Бонапарта, Буда, Едгар Алан По, Мухамед, Шекспир и уште многу други...

Артур Шопенхауер (1788- 1860) – Генијалец психопат

Шопенхауер е најизразитиот и најтипичен претставник на лудилото на големиот дух. Роден е во Холандија. Неговиот татко кој бил тежок меланхоличар се самоубил, а мајка му, велат хроничарите од тоа време, била настрана и умно болна жена. Еден од неговите браќа пак, бил кретен. Отсекогаш бил меланхоличен, исто како и татко му, и верувале или не, бил голем човекомразец. Поминувал недели без да проговори со некого, зборувал сам со себе, паѓал во бес, си ја горел брадата, за да не ја бричи. Карактеристично за неговиот карактер било и мегаломанството, фобиите од гонење и од пожари. Неговиот бизарен доктринизам, пречуствителноста која граничeла со параноја, потоа настраноста и епилепсијата се карактеристики кои до некоја мера го направиле гениј на своето време - еден од најпознатите филозофи во светската историја.

Фјодор Михајлович Достоевски (1821-1881) - Генијалец епилептичар

Достоевски е роден во Петроград. Неговите родители боледувале од разни облици на невропатија и психопатија. Татко му бил страшен тиранин и алкохоличар. Мајка му била жена со слаби нерви, тивка, плашлива и починала од туберколоза кога Достоевски имал 15 години. Сестра му Варвара ја убиле нивните роднини зошто била многу злобна, а најзиниот син (внук на големиот Достоевски) бил идиот. Кај Достоевски, уште од неговото рано детство, почнале да му се јавуваат халуцинации и епилептични напади. Подоцна, овие епилептични напади зачестиле. Паѓал целиот во грч, со пена на устата, и потоа како и сите епилептичари не се сеќавал на ништо. Некои од неговите проучувачи велат дека тој своите најдобри дела ги пишувал токму во вакви состојби на халуцинации.
За својата болест тој напишал: "сите вие здрави луѓе незнаете каквa среќа чуствуваме ние епилептичарите пред секој напад. Неколку минути пред нападот јас го гледам рајот, чувствувам таква среќа што не е можно да се доживее во нормална состојба. Незнам дали тоа блажество трае неколку секунди, неколку часа или неколку недели, но верувајте ми тоа не би го дал ни за сите радости и убавини на овој свет, a за тоа блажество би дал десет години па и целиот свој живот".
Починал на 60 годишна возраст со "искинати" нерви и со исцрпен организам, оставајќи ги зад себе најгенијалните дела на прозната уметност.

Вирџинија Вулф (1882- 1941) - Сексуално настраната генијалка

Вирџинија Вулф потекнува од големо семејство - имала седум браќа и сестри. Нејзините родители боледувале од невропатски комплекси и починале многу млади, а едната од сестрите на Вирџинија исто така била психички растроена. Уште на шестгодишна возраст била сексуално злоупотребувана од својот брат Џералд, а во пубертетот и од полубратот Џорџ. Тоа, велат хроничарите, било причината таа да си го замрази своето тело и да застрани во својата сексуалност. Била фригидна жена, имала интимни односи со својот зет, и хомосексуални односи со својата пријателка, а пред бракот таа имала и сексуални односи со нејзината сестра. Вирџинија се повеќе се затварала во кругот на родосквернување. Нервните сломови, нападите на лудило, и повремените обиди за самоубиство, се последица и на нејзината преоптовареност во пишувањето, како и од стравот од критиката. Таа самата има кажано дека своите романи ги пишувала во состојба на занес и лудило. На педесет и деветгодишна возраст се самоубива исто како и нејзината хероина Рахелина од романот "Излет на брегот". Така, оваа генијалка го нашла, конечно, својот душевен мир во "мрачната" убавина на смртта.

Наполеон Бонапарта (1769-1821) - Генијалец шизофреничар

Наполеон е најнеобичен претставник на "генијалното лудило". Природата го наградила со многу дарови, но и со недостатоци, меѓу кои и оние длабоко во психата. Некои го сметале за божество, а други за луд, демон, чудовиште.
Татко му бил алкохоличар и интригант, а мајка му имала претерано "тенки" нерви. Неговите сестри биле аморални и настрани. Една од неговите сестри, Паулина, имала сексуална врска со својот императорски брат Наполеон.
Бонапарта уште од раната младост почнал да си ја покажува својата невротичност. Добивал напади проследени со плачење, грчеви и повраќање. Епилептичните и шизофреничните напади биле составен дел од неговиот живот и ги доживувал главно ноќе. Иако бил голем верник, тој верувал и дека Господ е само негов. Но, посетувал и гатачки, бајачки и циганки. Умрел на педесет и две годинишна возраст целосно уништен од епилепсијата и шизофренијата, останувајќи голема загатка за научниците и историчарите.

Винсент Ван Гог (1853 -1890) – Генијалец невротичен фанатик

Ван Гог е една од најмаркантните фигури во холандската и воопшто светската ликовна уметност. Иако творел само десетина години од својот живот, зад себе оставил дела кои ќе живеат вечно. За жал или за среќа и тој бил жртва на "генијалното лудило".
За време на детство Винсент се интересирал за литературата, религијата и мистиката. Имал "идеја" дека е преодреден да биде мисионер и тие чувства го притискале во младоста. Подоцна ќе стане проповедник во некое рударско село во Холандија. Почнал да слика во дваесет и седмата година од својот живот, откако посетувајќи ја изложбата на својот брат Ото, бил фасциниран од премногу јаките бои на платната. Неговите психички "расположенија" се гледаат во сите негови дела. Посебно се изразени во делата "Житно Поле" и "Чемпреси". Често добивал несвестици, напади на депресија и секогаш покажувал незадоволство кон општеството. Во една таква состојба на душевно растројство тој си го исекол увото. Неговата налудничавост можеби на почетокот била извор на инспирацијата во создавањето на делата, но подоцна почнала да му го отежнува сликањето. Откако ја изгубил и последната надеж да оздрави, во времето кога го правел "Портретот" , своето последно дело, неможејќи да го издржи внатрешниот притисок се самоубил.

Волфганг Амадеус Моцарт (1756-1791) - Генијалец невротичен визионер

Што пак да се каже за австриецот Моцарт! Како дете имал слаба телесна градба, но огромен, генијален, талент за музиката. Бил "вондеркинд" на своето време. Почнал да свири на клавир на тригодишна возраст, компонирал на пет, а на шест години ја имал својата прва музичка турнеја. И покрај тоа што често добивал нервни напади и несвестици, во текот на својот краток живот од триесет и пет години напишал дури 179 оргинални композиции.
Неговите нерви станувале се пораздразливи, така што на крајот не можел да ги поднесува звуците на инструментите, велејќи дека тие звуци му ги предизвикувале честите несвестици. Последните години од својот краток живот тој болувал од манија на гонење и чести халуцинации. Најчесто го притискала необична визија - чувствувал дека некој го тера да го компонира сопствениот реквием. Тој за оваа своја визија напишал: "го гледам постојано околу мене, тој ме тера да компонирам и против мојата волја, ако не го послушам, и се одмарам, тогаш одморот ми е повеќе заморен од работата."

Вилијам Шекспир (1564-1616) - Генијалец со невротични халуцинации

Шекспир се вбројува во еден од најголемите драматурзи во светската литература. За жал, за него има многу малку автобиографски податоци. Познато е дека во младоста бил многу "разуздан", неработник, склон кон скитање и пороци. Не завршил никакво образование, ниту пак, знаел некој занает. Бил многу сиромашен и живеел од позајмици, се додека не почнал да ги пишува своите драмски дела кои го направиле богат и славен. На почетокот тој бил многу ведар што се гледало во неговите дела, но потоа почнал психички да застранува и во своите дела почнал да опишува разни нијанси на психички пореметени карактери и изопачени мании т.е. го опишувал она што станувало дел од неговиот карактер. Бил меалнхоличен, со постојани мисли за самоубиство зашто чувствувал одбојност кон животот. Притиснат од ваква тешка меланхолија и црн песимизам, телесно истрошен, Шекспир се повлекол во своето родно место, Лондон, каде што умрел од туберколоза на педесет и две години.

Интересни факти за Ајнштајн


Мислите дека го знаете Алберт Ајнштајн, генијот кој ни ја понуди теоријата на релативитет (всушност две теории, една специјална и една генерална теорија на релативитет), но дали знаете дека бил роден со толку голема глава што мајка му помислила дека има деформација? Или пак дека имал дете уште пред да се венча?


Еве неколку непознати факти за светски познатиот гениј:

Ајнштајн бил дебело бебе со голема глава

Кога неговата мајка Pauline Einstein го родила, мислела дека неговата глава е деформирана бидејќи таа била екстремно голема. Задниот дел од главата му бил многу голем, а неговото семејство тоа го сметало за монструозитет. Лекарот успеал да ги смири, и по неколку недели формата на главата се нормализирала.

Кога баба му првпат го видела, запишано е дека постојано мрморела "премногу е дебел, премногу е дебел!". Сепак, Алберт пораснал и се развил нормално.


Ајнштајн имал проблеми со говорот додека бил мал

Додека бил дете, Ајнштајн ретко зборувал. А кога зборувал - тоа го правел многу бавно. Осмислувал цели реченици во главата пред да ги каже. Според некои записи, тој го правел ова до деветгодишна возраст.

Неговите родители се плашеле дека е ретардиран, но нивниот став немал никаква поткрепа.


Ајнштајн бил инспириран од компас!

На петгодишна возраст, додека бил болен, татко му му покажал нешто што му побудило интерес за науката - компас.
Тоа што го заинтригирало Ајнштајн бил фактот што без разлика каде бил насочен компасот, иглата покажувала во иста насока. Помислил дека мора да има некоја сила во она што се претпоставувало дека е празен простор што делувал врз компасот. Овој инцидент, вообичаен во повеќе периоди на детство на познатите, бил често споменуван во различни статии откако станал славен.


Ајнштајн не го положил испитот за прием на факултет

Во 1895, на седумнаесетгодишна возраст, Алберт аплицирал на Eidgenössische Technische Hochschule. Го положил делот по математика и наука на приемниот испит, но паднал по се останато (историја, јазици, географија итн). Морал да оди во училиште за трговија, се додека не го положил испитот на ETH и не бил примен една година подоцна.


Ајнштајн имал вонбрачно дете

Во 1980-тите години, писмата на Ајнштајн открија нова интересна информација за генијот - тој имал вонбрачна ќерка со поранешна колешка студентка Милева Мариќ (со која подоцна се венчал).

Во 1902, Милева ја родила Lieserl, која никогаш не се запознала со татко и, и чија судбина и денес е непозната:

Милева родила ќерка во домот на нејзините родители во Нови Сад. Ова се случило при крајот на јануари 1902 година, додека Ајнштајн престојувал во Берн. Од писмата може да се заклучи дека породувањето било тешко. Девојчето веројатно било крстено. Нејзиното официјално име не е познато. Во неговите писма се среќава само името Lieserl.

Во едно писмо од Ајнштајн до Милева пратено на 19-ти септември 1903, името Lieserl е спомнато за последен пат.
Оттогаш никој не знае ништо за неа.

Ајнштајн имал чуден "договор" со сопругата

По венчавката со Милева, Ајнштајн добил два сина: Ханс Алберт и Едвард. Неговиот академски успех и зачестените патувања имале последици - тој се отуѓил од својата сопруга. Двојката се обидела да ги реши своите проблеми, а тој предложил еден чуден договор за заедничкиот живот со Милева:

А) Ќе се погрижиш:

1. алиштата и вешот да бидат уредни и во најдобар ред.
2. да добивам три оброци дневно во мојата соба.
3. мојата спална и работна соба да се секогаш уредни, а посебно работната маса да биде достапна само за моја употреба.

Б) Ќе се откажеш од лична врска со мене доколку истата не е потребна од општествени причини.

Има и уште, како на пример "Ќе престанеш да ми се обраќаш кога ќе го побарам тоа" и слично. И бидејќи Ајнштајн бил гениј, Милева се согласила со сите наведени услови :)

Ајнштајн не се согласувал со неговиот постар син

По разводот, односот со неговиот син Ханс Алберт се заладил. Ханс го обвинувал татко му дека ја напуштил Милева, а откако Ајнштајн ја освоил Нобеловата награда и пари, му пререкувал дека не ја финансирал доволно.

Караницата помеѓу таткото и синот се зголемила кога Ајнштајн строго се противел Ханс да се ожени со Frieda Knecht.
Подоцна, Ханс Алберт имигрирал во САД каде што станал професор по хидрауличен инженеринг на универзитетот Беркли. Кога Ајнштајн починал, му оставил многу мало наследство на својот син.


Ајнштајн бил "женкар"

Откако се развел со Милева, Ајнштајн набргу се оженил со неговата братучетка, Elsa Lowenthal. Всуштност, тој исто така размислувал да се ожени со нејзината ќерка Ilse.

За разлика од Милева, главната преокупација на Elsa била да се грижи за нејзиниот познат маж. Таа несомнено знаела за неговите неверства и безбројните љубовни афери, кои подоцна беа откирени во дел од неговите писма. Во дел од писмата е опишано дека тој ја изневерувал Elsa со неговата секретарка Betty Neumann.

Некои од женските имиња спомнати во неговите писма се Estella, Ethel, Toni, и неговата "руска шпионска" љубов Margarita.


Дали Ајнштајн бил во право?


На 14 април од Uniersitet vo Stanford (САД) стигнаа првите официјални информации за експериментот што беше неодамна изведен за да се проверат два ефекта од Ајнштајновата општа теорија на релативност.

Уште во 1959 година станфордскиот професор Леонард Шиф го предложил следниот експеримент. Да се прати сателит околу Земјата со еден или повеќе жироскопи (сферни тела кои ротираат околу својата оска исто како што и нашата планета има своја оска на ротација). Сателитот да има телескоп кој цело време ќе биде вперен кон избрана ѕвезда (во експериментот тоа е ѕвездата Им Пегаси) и во тек на една година ќе го мери скршнувањето на оската на ротација во однос на правецот во кој се наоѓа избраната ѕвезда. Според Њутновата теорија на гравитација, оската на ротација на секој од жироскопите треба да има константна насока во однос на далечните ѕвезди, но според Ајнштајновата теорија се јавуваат два мали ефекта кои предизвикуваат отстапување од правецот на избраната ѕвезда. Се зема жироскопите да ротираат така што овие два ефекта се мерат независно во две различни рамнини.

Првиот ефект е геодетска прецесија, кој треба да покаже ротација на оската на жироскопот од околу 0,0018 лачни степени. Во овој ефект клучна улога играат брзината на жироскопот околу Земјата како и земјината привлечна сила врз жироскопот. Вториот ефект е 170 пати помал и според Ајнштајновата теорија треба се регистрира отстапување на правецот во однос на избраната ѕвезда од околу 0.000011 лачни степени. Главната причина за појавата на овој ефект е ротацијата на Земјата (околу својата оска).

Се работи за исклучителен експеримент во кој првпат се мерат агли на скршнување на еден жироскоп. Подготовките за овој необичен експеримент на Универзитетот во Станфорд во соработка со НАСА траеле повеќе од четири децении. Било неопходно да се развијат десетина нови технологии. Изработени се 92 докторски дисертации од кои 79 на Универзитетот во Станфорд, а самиот проект до денес чини 750 милиони долари. На 20 април 2004 година, по завршувањето на сите подготовки за експериментот, лансиран е сателит со 4 жироскопи. По собирањето на податоци подолго од една година и по 18- месечна анализа на податоците, деновиве беа соопштени првите официјални резултати. Првиот ефект (геодетска прецесија) е потврден со отстапување помало од 1 отсто, а за вториот ефект (frame dragging), грешката при мерењето е 0,000014 лачни степени и е поголема од очекуваната вредност 0,000011 лачни степени, па засега не може да се каже ништо за експерименталната верификација на овој ефект. Причината за така неочекуваната голема грешка при мерењето е од технички карактер, така што се јавуваат феномени, кои откако добро ќе се моделираат, треба да се одземат од мерните вредности и потоа да се види дали очекувањата ќе бидат исполнети.

Експертите од Универзитетот во Станфорд веруваат дека до декември годинава грешката при мерењето ќе биде 10 пати помала и тогаш ќе може дефинитивно да се види дали frame dragging” ефектот ќе соодветствува на теоријата или не. Геодетската прецесија е неодамна потврдена со мерењата што се вршат преку движењето на Месечината и тоа со отстапување исто така помало од 1 отсто, но помалиот ефект (frame dragging) е вистински предизвик за научниците, бидејќи никогаш претходно директно не е мерен како сега. Во декември ќе дознаеме дали Ајнштајн бил во право. Ненадејно големо отстапување од очекуваните вредности може да ја стави под прашалник и валидноста на Ајнштајновата теорија. Сите досегашни експерименти изведени во Сончевиот систем главно добро се сложуваат со Општата теорија на релативноста, но не и сите експерименти надвор од Сончевиот систем. На пример мерните податоци за некои од бинарните пулсари добро се согласуваат со теоријата, а за некои се наоѓаат на граница на согласување. Современите набљудувања во космологијата исто така не се согласуваат најдобро со теоријата. Секако, треба да се прави разлика помеѓу општата релативност и специјалната релативност. За Специјалната теорија на релативноста нема сомнение во нејзината валидност.

Слики од новиот сончев систем



Нов сончев систем? Контроверзни нови предлози на Интернационалната Астрономска Заедница ќе рекласифицираат астероид и една месечина како планети, плус уште еден многу одалечен објект.
Првиот астероид Церес е откриен во 1801 година. Тој има дијаметар од 933 километри, што претставува една петтина од дијаметарот на Меркур. Новата дефиниција би го повратила неговиот статус на планета. ИАЗ сугерира тој да се нарекува планета-џуџе. По ова истражување, уште неколку астероиди можат да бидат рекласифицирани со што би добиле поинаков вселенски статус.
Долгогодишната месечина на Плутон, Шарон е најголемата месечина во соларниот систем.
Објектот 2003 UB313 или популарно наречен Ксена, евентуално ќе добие и друго формално име. Според новата дефиниција, тој ќе стане најодалечената планета од нашиот соларен систем. Има ширина од околу 2398 километри, што грубо би значело површина колку Плутон.

Топ 10 факти што не сте ги знаеле за Алберт Ајнштајн



1. Сакал да биде босоног

"Кога бев мал, открив дека палецот секогаш прави дупка на чорапата" - еднаш имаше изјавено. "Затоа престанав да носам чорапи". Ајнштајн исто така одбивал да биде облечен пристојно пред било кого!

2. Мразел игри со зборови

Освен неговиот омилен спорт, едрењето ("спортот кој бара најмалку енергија"), Ајнштајн слабо стоел со каква било рекреациона активност која барала ментално напрегање. Како што изјавил во една пригода за New York Times, "Кога ќе завршам со работата, не сакам ништо што бара работа на мозокот"

3. Многу тешко спелувал

Иако живеел многу години во САД и комплетно го владеел јазикот, Ајнштајн тврдел дека никогаш нема да научи да пишува aнглиски. Никогаш не го изгубил својот препознатлив германски акцент, но и својата омилена фраза "I vill a little t'ink"

4. Не можел да смисли научна-фантастика

Сметал дека фантастиката може да даде погрешно научно разбирање на работите и советувал комплетна апстиненција од било каква научна фантастика. "Никогаш не мислам на иднината. Доволно брзо доаѓа". Исто така велел дека сите оние што тврдат дека виделе летачки чинии се лажговци.

5. Претерано пушел

Како доживотен член на Монтреалскиот Клуб на пушачи на луле, Ајнштајн рекол: "Пушењето луле дава придонес на објективното гледање и судење на меѓучовечките односи". Во една прилика пропаднал во вода за време на некоја експедиција, но херојски успеал да го сочува своето луле.

6. Не бил добар музичар

Ајнштајн се одморал во својата кујна со неговата виолина, тврдоглаво обидувајќи се да импровизира некоја мелодија. Кога не му одело од рака со виолината, бил лут на Моцарт.

7. Не пиел

На прес конференцијата при неговото пристигнување во New York во 1930 година, во врска со прохибицијата има изјавено: "Јас не пијам така да за мене е исто дали е забрането или не". Многу пати има упатувано критики до "законите кои што не можат да се применат"

8. Ги поистоветувал монотонија со моногамија

"Сите бракови се опасни", има еднаш изјавено. "Бракот е неуспешен обид од некоја работа базирана на чиста случајност, да направите да трае". Бил многу неверен како сопруг.

9. Памтењето му било многу слабо

Верувајќи дека родендените се само за мали деца, неговото вистинско мислење за оваа работа се гледа од писмото кое го испратил до неговата девојка Милена Мариќ. "Моја драга.... прво, мои искрени честитки за твојот роденден вчера, што го заборавив уште еднаш"

10. Неговата мачка патела од депресија

Пријател на животните, Ајнштајн имал мачка што станувала депресивна секогаш кога ќе заврнело. Ernst Straus има изјавено дека во една пригода Ајнштајн и рекол на меланхоличната мачка. "Знам што е проблемот, драго пријателче, но навистина не знам како да го изгасам"